Dragi gospon Potres, nije li bilo dosta tog Vašeg uznemiravanja i maltretiranja svih nas Zemljana, Vaših dragih podstanara, da ne kažem nadstanara i da me ne biste zbog toga krivo shvatili, jer, na kraju krajeva, Vi se nama javljate iz dubine, a mi obitavamo negdje na površini. Jeste, uzdrmali ste nas, preplašili ste nas, da ne kažem prestravili. Jeste li to htjeli? Zašto se ponavljate? Niste li svoje već rekli i to na najgori mogući način? Koji je zapravo Vaš cilj? Što želite od nas? Pokazati svoju razornu moć? Nad kime? Zar nad nedužnim ljudima? Sramite se. Jedan mladi život zauvijek je ugašen zbog Vas. Vi ste pravi, pravcati ubojica. Suočite se s tom činjenicom. Prestanite. Dosta je bilo, okrutniče bestidni. Vi ste ubojica kojega ne možemo niti locirati, niti uhititi. Vječno ste na slobodi, a ubijate ljude. Kako Vas nije sram?Danas sam baš bila čvrsto odlučila odmoriti se od Vas, izbjegavajući predoziranje vijestima. I, onda čujem opet tu groznu grmljavinu iz ne tako velike dubine Zemlje.

 

Shvatite već jednom – dosadni ste i niste baš nikome zanimljivi. Bolje Vas je izgubiti nego naći. Prevarili ste se. Ne, ne želimo se naviknuti na Vas i nećemo, budite sigurni u to. To bi značilo da želimo neki suživot s Vama. Sve je ionako uzdrmano i bez Vas. Što ćete nam još i Vi sada? A, i Vi, gospođo Korona, pretjerali ste, smanjite malo doživljaj i odite više od nas, odite znate kam’. Vi ste serijski ubojica. Koliko je već ljudi preminulo zbog Vašeg hirovitog ponašanja? Tko Vas je uopće zvao? Tko Vas je izmislio? Niste dobrodošli ni Vi, ni taj Vaš nametljivi i nepredvidljivi prijatelj Potres. Ostavite nas na miru, molim vas. Odite skupa na neki pusti otok u svemiru. Odite bilo kamo zajedno u nekoj vremenskoj kapsuli, samo da ne budete na Zemlji, niti u njoj. I, ne vraćajte se nikada više. Svakoga gosta tri dana dosta. A, vi nikako da nas napustite. Ne možemo vas više ni gledati, ni slušati, niti želimo znati za vas. Niste nam potrebni u životu. Jel’ vam jasno?