Hodam tak gradom i ništ’ mi ne štima. Pitam se kam je nestal moj Zagreb? Di je ona stara dobra šatra, one čepri, kaj si šalslu razrogačenih očiju? Di su one fine tete, kaj su se onak bezveze iz dosade špancirale?

Di su oni dedeki, kaj su vikali ljubim ruke, kisdihand ne znajući da to znači isto?

Kam su nestale grlice ili su još uvek tu, sam ih ne jemču?

Di je onaj zabezeknuti pogled s dvanaest upitnika iznad glave kad maličku tašpi ‘Ajka ulišve?’.

Sve mi je nekak danas na silu.Pa nemreš bit gospon na silu, nemreš si metnut škrlak, ak ti ne jisto.

Kam se rivlješ ak ne žišku. Rekli bi nekad ‘Tišu njajke ide rijamu!’

Nema više onih dobrih starih zagrebačkih štemera i njihovih priča, kak je frajera česnul u dubra, da su mu sve longplejke poispadale.

I onda normalno da mi ne štima, jer Zagreb se skriva upravo u tim pričama.

U onim starim zagrebačkim žicarima, za koje su svi glumci Hollywooda pikzibneri.

Ovaj kad te zašprehal i izlevatil nisi otprilike znal di je prva i još si mu se i smijal i bilo ti je lepo iako si ispal glup.

Koga buju ovi danas zašprehali, mobitel, tipkovnicu, emoji, etvoji, evaši, enaši.

Jebo mi pas, ak oni znaju opće di su se zlegli, kaj se zbivalo na tim cestama.

A ja bum im rekel, da se život dešaval, ona gruba ulična škola.

Moral si bit itekak snalažljiv za ne dobit po piksi, svako tolko.

Nije bilo mama, tata, nego razbu snalazi se i peglaj.

Nemreš danas više videt one žive oči kod frajera, kaj čapri s tobom i snima ko radar na sve četri strane sveta.A maličke? Ne da su znale kaj su frendice, čitaj konkurencija, oblekle na sebe večeras, nego i kaj buju nosile za metar dana.

Kakvi influenceri? Oblekla se otišla na Špicu i trasu je pol grada imalo istu ili jako sličnu kombinaciju.

Grad pun šupljih priča, ali volil sam ih slušat jer su bile bolje od Dinastije

i Melrose place-a.

Danas mi je sve nekak znopra il’ sam ostaril. Aj bok!