Moja draga Ada i ja

z veturon se kruz zelenu Istru

pomalo peljamo,

o svemu i svačemu se pominjemo

i u prelipin krajolicima uživamo.

……selo za selon

gradić za gradon

njiva za njivon

od sinokoše do sinokoše

od boške do boške

od brajde za brajdon

od ulike do ulike

od boškarina do boškarina

od koze do koze

od zvonika do zvonika

kažeta za kažunon

morska vala za valon,

nas pozdravljaju i nan se vesele.

Iz mene beside sriće

u ariju biže

i oči mi moče.

Adi bih stija toliko tega

lipega o mojoj dragoj Istri

 povidati.

….vode živi moj zrman Ive,

u ven selu zrman Jakov

a vode u ven gradu,

živi moja zrmana Roža,

vode zrman Lučano.

…..i tako od sela do sela

od grada do grada

od Učke do mora

od zrmana do zrmana

uživamo i naprid gremo.

Ada okolo gleda i moje štrolice sluša,

pak će meni: znaš kaj, Marko moj,

ja znam da lud si za Istrom,

al nisam znala da si

„tako munjen“ za svakim

pedljom tvojega rodnoga kraja.

Slušajući tebe čini mi se

da ste si svi vi u Istri rođaci.

Dobro si to rekla,

Ado moja.

Istra je zrmanizirana

stolitja i stolitja.

Mi smo u Istri svi jena velika skromna i škrbna fameja.

Mi smo Hrvati kakovih ni i to nas žive drži.

Mi Istrijani volimo ljude cilega svita,

a posebno sve vne ki znaju rišpetati

našu baštinu, naše najdraže ČA i našu prelipu Istru.

To nas žive drži,

tako smo jači,

tako smo složniji

tako nan nidan

ne more niš.

Zrmani moji, kuraja do raja!