Postoji još moj grad


Postoji još moj grad, samo ga treba znati pronaći. Ne mogu bez Centra i ulaska Dežmancem u Ilicu, pogotovo u ove vruće dane. Iz hlada Tuškanačke šume i Dubravkinog puta ulazim u usijanu Ilicu. S lijeva mi jasno odzvanja topot kotača nekog auta koji se uspinje kockicama Mesničke.

Šetam i zapuhne me miris pečenih piceka iz Konzuma na uglu Frankopanske i Ilice, maše mi Andrej iz Hundića i veli, „Kak si, kaj ima?“. Zastajem na par neobaveznih rečenica i idem dalje. Zastajem pred malim izlogom gdje su se nekada ponosno isticale DTR košulje, kazalište Kerempuh i do njega Strugar s novim modelima cipela.

Kroz maglu čujem žamor Korzo kavane, a u knjižari Mladost sprema se polako nova školska godina. Brojni izlozi mame, ali ja koračam dalje niz Gundulićevu put Varšavske, zvonim Luji i Tarkiju da vidim da li su doma i idemo u đir. Mami me miris Ham Hama iz Varšavske, ali ručak je doma, kaj bu baka rekla. Šverceri prodaju karte za Balkan i Zagreb kino, a Brankec drži političke govore na Cvjetnjaku. Giovanni je sletio odnekuda, a Ruža se ziba među stolovima i nudi mirisne ruže manirom najvećeg kavalira.

U Albert strasse ili ti ga Teslinoj, uobičajena gužva, pa subota je. Plot ispija kavu prek’ puta Pingvina pripremajući se za večernju smjenu. Charlie obavezna stanica za sve novosti, k’o koga, s kim i zakaj. Mirko i gospođa uvijek prisutni, Krcko i ekipa o svom poslu, a ja svratim u Kornat na ribice i šnitu kruha. Preko Trga prešetavaju se zagrebačke frajle, prenatrpane s cekerima i prekomjerno namirisane, jedva hodaju u novim cipelama, koje nose samo subotom.

Tkalča dve vure pozdravljanja i sretanja, svih znanih i neznanih, kava u Paladiumu, pa doma.

Iz razmišljanja me prene škripa tramvaja, kako skreće u Frankopansku i u času skužim da je grad potpuno prazan, ali nije, jer pun je prekrasnih sjećanja na događaje i ljude koje sam poznavao.

Postoji još moj grad, samo ga treba znati pronaći.

Podijeli članak:

Facebook
Twitter
Reddit
WhatsApp