Esuli


Gambe aiutatemi,

vikali su kada su u Italiju od straha bižali da he druži

ne čepaju i u pržune pohitaju.

Zašto su bižali?

E, to je vno!

Oni su dobro znali

da grihi

su njin preveliki bili

da bi doma ustali.

Mussoliniju su služili,

svojih korini su se odrekli i

skupa z črnokošuljašima

po svojen narodu su peštali i

svako grdo delali.

Eko, to su ti esuli.

To je prava istina o hudobama

ke bi mi denas morali

žaliti i njihove grihe na sebe vrći.

Ne, to neće,

dragi naši esuli

pasati.

Na to nemojte ni pensati.

Vno ča ste pod Italijon nan delali

van moremo uprostiti,

ma ne moremo i nikada nećemo

ni mi ni naša dica to zabiti.

Da imate tri čiste

nikada nebite bili čja ušli i

svoje hiže, vrtle, brajde, ulike i sve svoje drugima puštili.

Kada ste u barake vaše ljubljene Italije došli,

sigurno ste zajno skapili da van je to bija

pravi deštin za sve porkarije ke ste za vrime Mussolinija

svojen narodu delali.

Esuli, moji esuli,

mi vas je jako ža

zaš vidin da vrag i dalje u vami ne spi.

Šperan da smo se dobro kapili.

Nemojte se mučiti i u postelji vrtiti,

vi ste svoje učinili,

a dragi Bog i mi smo van vaše grihe uprostili.

Svaderi drudi bi van

kopun u guzicu dali i uzput rekli:

bište čja i da se više niste h nami tornali.

Ali mi radi našega hrvackega dobročinstva i

u interešu tobožnjeg suživota i

multietničke tolerancije mučimo

i tu štupidecu trpimo.

Ne znan zašto to

gledamo i mučimo

dok vaši vnuki – pomahnitali talijanaši,

vrše novu talijanizaciju naše drage i premile

hrvacke Istre.

Da, da, esuli naši dragi,

to ste vi, to je prava istina o vašen egzodusu i

vašin tobožnjin patnjama zbog tega ča ste

morali svoju rodnu grudu

drugima puštiti.

Ma ki bi reka da ste vi tako veliki rodoljubi.

Moran van reći da to ja nisan zna.

Da ne bin ča žbalja i ča krivo reka,

krsni list Istre najbolji je povijesni svidok

istarskog otpora Talijanima i njihovoj suludoj želji

da u našoj Istri za sva vrimena strju osobni identitet,

naša imena i prezimena i naš najdraži hrvacki jezik

zavajka ugase.

Tako je bilo za vrime Mussolinija,

a denas je u slobodnoj demokrackoj Hrvackoj, nažalost,

još i huje.

Neka se to zna i neka se to čuje.

Sad mi je laglje, spati i lipe sanje sanjivati gren.

U sebi ćutin zvuke naše najdraže kante:

Krasna zemljo, Istro mila, dome roda hrvackog….

Podijeli članak:

Facebook
Twitter
Reddit
WhatsApp