Denas san u gradu bija,

lipo vrime je bilo.

Nakon dosta dani i šetimani

čuda ljudi vanka je zašlo.

Đelati, kafeli, Coca-Cole,

limunade, pašarete,

i kokteli po banki su letili.

Ljudi su srićni bili.

Sunce je lipo teplilo,

vitar je pomalo puhlja

jušto onako kako tuka.

Kamo kodar da san se ubrnuja,

okolo mene su duge, kratke, razbotunane

i dekoltane kotule

svoj ples plesale i

veselo na vitru vijolale,

plehutale i građu prelipih

ženskih tila otkrivale.

Tako he je lipo bilo viditi,

ma i u lipoti njihovih tila uživati.

Da bite me laglje kapili,

ma neka to med nami ustane,

ništo ću van povidati:

od kad za sebe znan

za „kotulami“ san munjen ja.

Dragen Bogu hvaležni

moramo biti

ča ženami pamet je da

i nami kotule torna.

Ka srića, kotule joped

na vitru vijolaju.