Pitala bih vas sve – radujete li se nadolazećim blagdanima? Sve je nekako lijepo, gradovi su lijepi, ljudi su sretni, lampice nam svijetle i radost donose. Sve je kao u nekoj bajci, zar ne? Reći ću vam kako se ja osjećam. Ja nekako ne mogu biti sretna, ne mogu biti sretna i ispunjena onako do kraja sve dok znam da svi ljudi na svijetu nisu sretni i ispunjeni, sve dok znam da netko negdje pati.

Netko bi me od vas sada mogao upitati: „Zašto ne možeš, pa stiže nam Božić i godina nova, ljudi se grle, raduju, dijele poklone jedan drugome, vlada mir i blagostanje?“ Da, znam, sve ja to znam, ali kako da se radujem kada znam da mnogo ljudi nama neznanih nemaju ni za kruh, kada znam da netko u svojoj kući pokraj svoje tople peći sjedi sam i samo čeka neki znak, neki zagrljaj koji bi bio od Boga dan.

Razmišljajući o tome, začuh jedan glas kako mi govori – „Nemoj tako, nemoj si razbijati glavu, uživaj sada dok možeš, tako i ovako ne  možeš ništa učiniti.“ Mogu, znam da mogu, uzvratih. A, znam i što ću učiniti. Obići ću sve ljude koji su sami, zaogrnut ću ih srećom, dat ću im poklon veći od bilo kojeg poklona,  a to je zagrljaj, to je ono što  im najviše treba. Oni će se obradovati i moj zagrljaj će ih izliječiti. E, da, to ću učiniti, znam da ću tako i ja biti sretna i ispunjena .I još ću obići ljude u staračkom domu, obići ću ljude i djecu koja su u bolnici, obići ću i Caritas. U to se javi drugi glas – „Pa ne možeš im odnijeti samo zagrljaj, oni trebaju nešto puno više, od zagrljaja nitko još nije preživio.“

A ja im svima lijepo rekoh: „Zato ćete mi svi lijepo pomoći da zajedno ispečemo pogače, da napravimo božićne kolačiće i keksiće, da napunimo punu vreću darova i odemo tamo gdje su ljudi dobri, srca meka i duše slatke poput medenjaka meka. Bit ćemo s njima sve do jutra, pa neka i oni osjete čari Božića i dušu svoju davno zaboravljenu u nekom kutu sivila i tuge. Hoćete li mi pomoći ili ne, zašto samo šutite i ništa ne pričate?“

Samo su se pogledali i otišli bez riječi, bili su malene veličine, svega metar i deset visine. Pomislila sam, opet moram sve sama,  što oni znaju što su za druge bol i tama, okrenula sam se pognute glave i promrmljala: „Ma kako ću sve to sama izvesti, još malo i Božić nam je pod prstima, nema šanse da završim sve na vrijeme. Daj mi Bože nekog da mi pomogne, pa samo želim obradovati svijet, samo želim obradovati ljude koje su drugi zaboravili, zar želim previše?“

Najednom su se ispred mene stvorili mini ljudi, ljudi velikog srca i plemenite duše, ljudi koji su maločas otišli bez ijednog odgovora. „Stani!“ – viknu jedan od njih te nastavi: „Kuda si pošla pognute glave i s mišlju da sve moraš sama?“ „Ali, pomislila sam da ste me napustili, pomislila sam da mi ne želite pomoći.“, rekoh. „Ne tuguj, digni glavu, mi smo vilenjaci, u potpunosti samotnjaci, ali uz tebe nikada sami i zauvijek jaki.“, rekoše mi, ugrijavši mi srce.

„Hvala vam, hvala vam od srca, dragi moji, idemo, primimo se posla, jer nam vremena baš i nije preostalo dosta.“ Jedan je pekao pogače, drugi je radio kolačiće, treći je darove u vreće spremao, a četvrti je od radosti sa mnom plakao. Uspjeli smo, sada možemo krenuti ususret nadolazećim blagdanima i svima sreću i zagrljaje pokloniti.