Pričaju mi neki da su nam fkrali ono kaj je naše


Pričaju mi neki da je sve bezveze, da je grad drugačiji, da su nam fkrali ono kaj je naše. Pa bi vas štel tatpi – jel stvarno tak mislite? Ste se predali ili kaj se događa? Kak’ netko može fkrasti ono kaj imaš u grudima, kak’ oteti ljubav, kak’ srce zaustaviti da ne kuca više? Kak’ disati, ak’ to nije onaj poznati zrak sa Slemena?

Ne bu ta priča prošla, barem ne u mom dvorišču. Je da sam malo ostario, je da nas sve manje ima, al’ dok god bum mogel setit se, oživit ono kaj smo proživeli bar na tren, dotle za mene sve postoji. Postoji na proplanku sjećanja, postoji bilo gde i bilo kada, jer život je jedan prekrasan nezaboravni trenutak, priča iz kvarta, jedan zagrljaj, jedna dobivena utakmica na Kutiji, jedan ulazak u Saloon ili Kulušić, partija biljara u Tinglu.

Život je i šetnja Zrinjevcem, grudanje na Cmroku, bakina sarma ili grah i repa. Svuda mogu naći Zagreb i kod Strugara i Hundića, na pizzi u ‘Četvrtom lovcu’ ili Sušaku prek’ puta.

Samo prolaskom kroz Varšavsku setim se švercera ispred kina, gužve za Ben Hura u Balkan kinu, Ham Hama i klope, jednostavno iskre sećanja koje frcaju toliko žare i pale, toliko su snažne da mi nitko nikada nemre fkrasti nikaj.

Dugo pamtim i vidim sve te likove koji su nas napustili, vidim ih i pišem o njima jer ne znaju deca danas ko je bil Marijan Novosel-Brankec, ko je bil Zeko, nisu gledali Cicu Kranjčara na Maksimiru, nisu pjevali s Limom, Akijem, Đurđicom, Arsenom i mnogim drugima, nisu pojeli ribice preko puta Čarlija, nisu kupili ciglu, čitali Polet, nisu se bojali topa jer su znali da je podne, ali ja jesam.

Nisu nikad videli ni Plota i njegov ples sa sendvičima, Giovannija kak’ kasni na let, Đukicu i njegovu gitaru. Pa slanac i jogurt u Sokolgradskoj, posle izlaska u Polo u Cibona prolazu, Dražen i ekipa na starom Lokomotivinom kraj Saloona, to i još tak’ puno toga, to ja zovem Zagreb i zato ak’ vam dođe teško setite se i videli bute kak’ vam bu mam lepše.

Pričaju mi neki, da nas neće biti i znam da imaju pravo, ali životne slike postoje dok ih netko spominje i seća ih se s nekim čarobnim smješkom na licu.

Taj smiješak neka vam zauvijek ostane na usnama.

Podijeli članak:

Facebook
Twitter
Reddit
WhatsApp