Znate kaj, moram vam nekaj priznat. Puno sam gluposti napisal, još više pročital. Ma da, sve je to lepo, kak’ smo mi živeli nekad, kak’ smo špancirali, hofirali, fulirali, je sve baš tak’, al’ bili smo mlađi.

Pa smo se negde i rodili, za ruku su nas u školu vodili, jeli smo perec, tražili bezec, prodavali smo fore, nekad bi otišli i na more, je sve točno, al’ bili smo mlađi.

Nogač smo španali, na šatri se uvaljivali, smišljali spačke, visili naglavačke. Nekaj smo i delali, jer delat se mora, pa smo konobarili, glumili, dane gubili, navečer otišli van i čekali da svane dan, je sve točno tak’, al’ bili smo mlađi.

Koristili smo canštehere, ašnbehere, gledali smo se u špiglu, sređivali se u badecimeru, spavali u šlafcimeru. Bake i mame su kuhale, cvečn knedle, ajngemahtec , štrukle, pohanog piceka, restani krumpir, grah i repu i tak’ dalje i tak’ bliže.

Je, tak’ je, al’ smo bili mlađi.

Starci su delali u firmama di otkaz nisu mogli dobit’, a mi smo smišljali razne špelancije i druge zajebancije, bili smo fakini, doma se pravili fini. Zrasli smo uz crtiće u 19h15 i Male tajne velikih majstora kuhinje. Lepo smo se znali zrihtat’ i čak smo dobro zgledali.

Je sve je tak, al’ bili smo mlađi.

Hodali smo na koncerte, bili smo rockabilly, punkeri, darkeri, šminkeri. Pratili smo sve scene koje su postojale, slušali smo radio 101, ljubili i glavu gubili i bili smo mladi.

I, znate kaj? Imali smo srca i duše, imali smo šlifa i bili prava ekipa.

I, znate kaj još, bilo nam je baš onak’ zapraf dobro.