“Tuđa ruka svraba ne češe”, zaboraviše ljudi pa problem riješe šuteć’ dok jedan umjesto njih reć’ istinu može u ime svih. A istinu danas ak’ glasno kažeš, mam ti kaj šute ti vele da lažeš, jer danas je car k’o maglu prodaje, ma tko još za moral i vrijednosti haje?!
Kamo je nestala samosvijest ljudi, iz stanja zombija retki se budi, no niš taj sam promenit ne može dok se spavači sve više množe. Kak’ slepce u mraku ih letima vode i furt ih žedne prevode prek’ vode.
Te male i sitne nemoćne duše u svome neznanju sve više se guše. A vreme leti, leta se množe, vlada letargija, bit bolje ne može. K’o guske sam gaču i krilima mašu, ne želeć’ uvidjeti stvarnost našu.
Da starci nam nemaju dostojnu starost, budućnost nikakvu mnoga nam mladost nema pa mnogi iz zemlje odlaze s tugom, kak’ deca im ne bi rasla s dugom. Jel’ došlo bu bolje i uz to još kada iskreno ne znam ni jučer ni sada, no ziher znam da ubrzo ne bu kad šutimo dok nas na suho *ebu.
Iz knjige Mirjana Gaura: Greta Agramer
