Rodil sam se u Petrovoj, ko i većina nas tih sedamdesetih, prvo čega se ne sjećam je da sam imal plavu kosu, što je odmah izazvalo određene sumnje kod susjeda. Vele da sam imal veliku glavu, tak da su me dobro skrili na izlazu iz Petrove, da me ne bi ko videl.Znači s krpom na glavi krenuo sam u život. Po slikama koje sam kasnije videl, nalikoval sam na malog Benny Hilla i nisam sličio ni na koga, rudlav, plav, sve skupa očito je bilo da su barem u početku ti balkanski geni zakazali.

Prvo gdje smo živjeli su bile Becićeve stube, ali u biti prvo čega se jasno sjećam je Tuškanac.Kad bolje razmislim, koji je gušt bilo biti dijete u naše doba.

Nismo imali puno, a imali smo sve. Nosili smo plave kute, je da baš nisu bile jako lijepe, ali bile su iste i svi smo bili isti.Nismo morali kupovati Calvin Klein, Diesel i šta ti ja znam koje marke da bi imali šta za obući u školu.Imali smo i šlape, fino su nas sve učili.Jedino šta nisam volil je bil folklor i pjevanje u zboru pa ako ne bi zapamtil korak, bum imenikom po glavi, pa užina u školi, buhtle od pekmeza, kruh i pašteta, mini kobasice najbolje kaj sam ikad probal.Nogač u parku, golovi dva stabla i dvije torbe na drugoj strani.

Kad sam dobil svoju prvu loptu, sećam se da je bila žuta i da ju je dida donesel iz Njemačke, skakal sam do plafona.Toliko sam bil neopterećen, lišen bilo kakvih loših priča da sam loptu ostavil na ulici i išel se doma napit vode i normalno da mi ju je neko maznul.Dva dana nisam mogel doći sebi. Pa zima grudanje i ledenjače, bilo je i razbijenih cvikera.Kokanje ispred škole na glatkim štengama na ulazu u sportsku dvoranu.

Sanjkanje na Cmroku, ribice, skakanje preko hupsera i Toper jakna, u kojoj sam bil glavni frajer.

Gađanje auta grudama iz šume, pa poslije sakrivanje i bežanje od ljutih vozača.Trula kobila, fliper, lanca probijanca, brusim brusim škarice i brojne druge igre koje smo igrali.

Rođendan doma, bakina torta i dolazak proljeća.Prve trešnje, koje bi fkrali pa zobali putem.

Prvi bajs poluspecijalka sa zadnjom širokom gumom i igralište po cele dane.

Kak smo uživali nismo bili ni svjesni, brbljali smo do iznemoglosti, kovali planove za sutra, ručali jedni kod drugih, nekak smo svi bili bliži, povezaniji, jedan za drugoga.

Istraživali smo, kopali u parku, pa naišli na ostatke starog groblja na Rokovom perivoju.Delali smo svoje štenge od blata u Tuškanačkoj šumi i sklonište di bi se igrali.

Bili smo baš djeca, oni pravi klinci, sa svim vremenom ovoga svijeta.

Skupljali smo značke, privjeske, čak i znakove od auta.

Doma se znal kućni red i kad bi stari podviknul odmah sam bil u stavu mirno, nisam raspravljal i konfrontiral se jer se nisam ufal.

Bilo je poštovanja prema starijima i to je bio model ponašanja, kak doma, tak i vani.

Kad bi stariji dečki haklali mi bi čekali i bili sretni, ak su ranije završili, da možemo i mi malo bacit.

I bil si siguran, nisi se bojal nikoga.Stariji dečki bi pazili na nas mlađe, nije nas nitko smel pecnut.Išli smo na izlete sa školom, sengule obavezne s parizerom ili paštetom koja bi se rastopila i onda je bila najbolja.Još bi mi baka na odlasku tutnula nekaj love, pa onda mama ne znajući da je baka dala, a ja bi sve to lepo potrošil na sličice i dobil gomilu dupilh.

Šuma nam je uz igralište bila drugi dom, tu smo pili vodu iz Železnog franceka, radili šampanjac, gurali prst u pipu dok se ne bi zadimilo.

Sećam se dana, kad smo mi dečki osnovali klub, naš prvi klub zval se Pepsi jer smo nosili reklamne majice od Pepsija.Farko je nabavil majice preko starog ili strica, pa smo dali štampat brojeve.

Znači ta majica i lopta Tigar su za mene bile sveti totem.Obukel sam ju i nisam mogel dočekat prvu tekmu za naš klub.

Danas gledam mlade i vjerujem da im je lepo, da imaju neke svoje zezancije, iako imaju smartfone, aplikacije, društvene mreže, influencere i svašta nešto ne zavidim im niti malo.

Ne bi menjal svoje djetinjstvo ni za kaj, čuvam sjećanje na njega u posebnoj ladici u glavi i s vremena na vrijeme otvorim tu ladicu i pustim čaroliju da izađe.

Nadišem se tada ljubavi, bezbrižnosti, otputujem malo u te dane, nasmijem se i budem ponovno dijete bar na tren.