I uglavnom, u nekoj pizzeriji nema tanjura i vilica, nego naručiš, platiš, dobiješ pizzu u kartonu narezanu, pojedeš i baciš karton.

I neki čovjek kopa po smeću među tim kartonima ne bi li našao komadić neke pizze. Gladan čovjek, došao sam do zaključa, plus ne maltretira nikoga od gostiju.

I sad, velim ja u sebi – ma kupit ću čovjeku pizzu nek’ se najede, i kažem ja njemu – ‘Pusti te kartone, budem te ja počastio.’ Čovjek sav sretan, vidi se radost na njegovu licu i ja njemu kažem – ‘Uzmi koju god hoćeš.’

I na meniju je bilo puno različitih pizza, ali je bila i jedna opcija 1+1 pizza, npr. ako je jedna pizza bila 8 eura, dvije su bile 14 eura. I on od svih pizza kaže da bi on duplu opciju. I ja njemu velim: ‘Gle, htio sam te počastit’ s jednom pizzom, ne s dvije.’ I naruči on jednu.

I ja si mislim, zašto je on moj čin htio iskoristiti do maksimuma, zašto nije pokazao skromnost u trenutku kada njegov račun plaća netko drugi.

I tada sam shvatio zašto mu nitko drugi nije htio pomoći. Jer propaliteti gledaju da te iskoriste do maksimuma. Ti misliš da si dobar što mu pomažeš, a on misli da si glup. U našem narodu ima izreka za to, daj nekome prst i uzet će ti cijelu ruku. I to je živa istina uz rijetke hvalevrijedne izuzetke.