Da se rane slegnu. Da ljudi odu. I da malo vidiš kojim putem ide tvoj život? Umore te ljudi koji ti samo govore „možeš ti to“.

Ali još više oni koji stalno pokazuju neke sumnje u tebe. Ne trebaš ti danas napraviti neko čudo u životu. Samo sačuvaj ono malo nade što nosiš iz svojih davnih dana.

I dosta je.  Jednog ćeš dana shvatiti da sva „moranja“ nisu bila „moranja“. I da se nije moralo. I da su neki strahovi bili samo naučeni obrasci koje si mogao mijenjati.

A kad odu ljudi kojima si sve dao, pitat ćeš se zašto ništa nije ostalo. Zapamti jednu stvar. Ne nalijevaj u tuđe posude da se prelijeva, a da u svoju nisi ništa ulio!

Onaj nijemi krik duše nećeš moći zaustaviti. Trebaš malo tišine da duša sebi dođe. I nađeš svoju luku mira.

To nema veze sa sudbinom. Već tvojim izborom.