U 90% posto slučajeva znam napamet što će mi netko kazati, imam znanje prije nego što uho čuje i postaje mi sve teže mirno i fino trpjeti uvertiru. Iz mene grmi “Reci više, krava bi se otelila dok ti složiš informaciju u rečenici”.

Ali danas sam pretjerala i sama sebe iznenadila. Žena je pričala neko iskustvo, a onda skrenula na “boli ovo, boli ono, mislim, mislila sam…je li dobro mislim” pa prevrne očima…vidim ja i ne zna više što je počela pričati i što je u početku htjela reći.

U glavi mi je bilo kao da sam ispod vode, tupi zvuk i valovi magle u vidu, jer sam se toliko isključila da sam meditirala na nogama. I u tom transu ja pokrenem ruku i pomislim u sebi “sada prstićem s mišem premotaj traku naprijed”. Trznem se u trenu kada sam shvatila suludost svoje namjere i pomislim – gubim se.

Sama sam sebi potom dijagnosticirala video poremećaj. Nije da nešto previše gledam videa, ali mozak je zapamtio benefit opcije za naprijed. Bilo bi dobro da to možemo imati i u realnom životu pa kad vam dođe netko dosadan, zamoran ili iscrpljujući da ga premotate u sutrašnji dan.