Puno puta ćemo kroz život izgubiti nešto što nam je drago. Ostati praznih ruku, iako smo sve dali. Izgubiti nešto što smo jako voljeli i što nam je mnogo značilo.

Bit će nakon toga mnogo dana tuge i boli. Bit će dana kada nam neće biti ni do čega. Ni do sebe, ni do koga drugoga. 

Tada ćemo uzimati „sve s reda“, pristajati i na ono što ne zaslužujemo. Samo da popunimo one puste rupe koje su nastale zbog te praznine u nama.

No i takvi dani će proći i mi ćemo opet živjeti ispočetka. Naučiti da sve ovo što imamo, može za par trenutaka nestati. Ništa što mislimo da nam pripada neće zauvijek biti naše. Ljudi odlaze, stvari propadaju, godine ostavljaju svoje, a život se nastavlja dalje. No, ostajemo mi sami sebi. Ostaje nam saznanje da život i dalje treba živjeti. U punini, a ne polovično, koliko god to čudno zvučalo.

Koliko god boljelo, bol će jednoga dana proći ili se umanjiti, a mi ćemo opet zavoljeti život koji živimo.