Nekako se uvijek uzdam u Tebe. Kako god bilo, Ti pronađeš Put.

Ne uzdam se u pamet, a ni u sreću. Odavno shvatih da to mogu biti varke…

Mala je razlika između najpametnijeg i najglupljeg. Tako mala, tako lažna. Sreća odvede čovjeka u provaliju, ako tu nema Tebe.

Kad Ti otvoriš vrata, ja prođem. Nemam pojma što je iza njih. Ni kad virnem, ne vidim puno. Samo titraj u duši mi kaže “idi”.

Ti se pobrineš da nemam straha. Ni sumnje. Kada bude teško, to je kao vježba za otvaranje očiju i duše.

Nikad mi nisi lagao, nit’ prešutio, niti me prevario. Nikada mi nisi činio ono što sam ja sebi.

Naučio si me da nedostatak straha nije naivnost, već vjera.

Naučio si me da postoje Vela koja su prozirna i da se sve vidi, da ih ne treba maknuti, jer su tu zbog zaštite. Tko ima oči, vidjet će. Tko ih nema i bolje da ih nema, jer bi ga sve slomilo.

Naučio si me da pustim. Da se ni za što tvrdoglavo ne držim. Bio to običan dan ili običan život.

Naučio si me da pričam i da šutim. I da prepoznam kad što treba.

Prepoznam kad učinim suprotno…

Tako nekako, uvijek se uzdam u Tebe. Tako se upoznajem. Tako prestajem s osudom sebe i svaka greška nije greška, već samo škola.

Naučio si me da život počinje svaki dan ispočetka.