Puno puta sam čuo rečenicu „E, da sam bio malo hrabriji“. I još je često čujem. I kad god netko to kaže znam da iza te rečenice stoji mnogo bola. Mnogo tuge. I mnogo žaljenja. Znam da stoji jedan čovjek koji je mnogo plakao i koji bi sada vratio svoje vrijeme. I učinio nešto potpuno drugačije. A ne može. Znam da iza nje svoji jedna osoba koja žali što nije više živjela srcem. A mogla je. A nije jer je uvijek neke druge glasove slušala.
Kad god čujem rečenicu „E, da sam bio malo hrabriji“ znam da je tu netko tko nije rekao „volim te“. A volio je i jače od svih onih koji su to govorili. I da je tu netko tko je sve bio spreman učiniti za jednu dragu osobu. Ali se plašio njene reakcije. I odbijanja. A ona je samo čekala. I čekala da on to kaže i napravi prvi korak. Tužno. Zbilja tužno. A tako je malo potrebno da cijeli naš život krene drugačije. Bude ispunjen. Bude lijep.
Dvije stvari uvijek zapamti. Ne mrzi nikoga. Ali i ne voli svakoga. Živi život ne vezujući se puno za ljude, stvari i iskustva koji će proći. Jer dok se okreneš više ih nema. Takav je život. I što prije na to naučiš, lakše će ti biti. Ali ipak jedno gledaj. Gledaj tko je tu ostao kad je bilo najteže. U oluji. Hladnoj noći. I nije zbrisao kad su ostali zbrisali. Glavom bez obzira. U nepoznatom pravcu. Taj podatak ti je bitan. Jer ti mnogo govori. O ljudima. I životu.
I ne traži oslonca u onima za koje već znaš da će se izmaći kad zagusti. Osloni se na sebe! Dužan si to sebi. Osloni se na svoju vjeru! I onoga gore koji ti daje snagu. I nemoj se bojati jakih ljudi. Neće ti oni ništa. Boji se slabića. Oni napadaju. Oni te povlače u ring. Jer nemaju hrabrosti živjeti svoj život, srediti svoje prioritete pa upadaju u tuđe. I siju razdor. Strah. Gledaj samo navečer da ti duša bude mirna. A sve ostalo će doći na svoje.
