Jer, jednom kada se zaletiš i počneš pričati ljudima o svojim brigama, iznenadit ćeš se. Ljudi će tvoju priču možda slušati prvih nekoliko trenutaka, a onda će početi zijevati i gledati na sat, okretati se sa strane i tražiti prigodu da pobjegnu od tebe i tvoje priče.

Pa što onda imaš od toga da bacaš biserje pred svinje? Nemoj se zaletavati i svakome pričati niti o svojoj sreći, kao niti o svojim problemima. Jednom kad shvatiš da većinu ljudi uopće ne zanima tvoja priča, jednostavno moraš prekinuti. Ljude obično nervira tuđa sreća, a tuđe brige samo su im trenutno zadovoljstvo, jer su većinom zlobni, a dugoročno su im sve te priče dosadne. Nitko nikoga zapravo ne zanima, ako ih ne povezuje neki interes, a pravi prijatelji su rijetkost.

Doista ljude nije previše briga za druge ljude. Ne zanima ih što misliš, kako živiš, što osjećaš. Svakome je dosta njegovih briga. Neće ljudi proliti puno suza kada im pokažeš svoje rane i ožiljke. Namjestit će neko tužno lice, ali neće biti previše tužni zbog tebe. Vrlo je mali broj ljudi koji će dubinski suosjećati s tobom i iskreno ti ponuditi rame za plakanje i biti kraj tebe dokle god bude trebalo.

Stoga, čuvaj svoju priču za sebe dok ne pronađeš dušu kojoj je doista stalo do tebe, jer je i sama prošla isti ili sličan put. I najbolje zna kako ti je. Takva osoba veselit će se s tobom i plakati s tobom. Postoje takvi ljudi, ali treba ih samo znati prepoznati. Nije svatko vrijedan tvoje priče. Svoju priču možeš podijeliti samo s onim ljudima koje ona uistinu i zanima.