Uvijek misliš da neke stvari ne možeš izdržati, a onda izdržiš.. Iz dana u dan.
Tako shvatiš da mnoge stvari ne biraš, niti te itko pita što ćeš. Dođeš samo u pat poziciju da ih podneseš. S vremenom dođeš do trenutka kada se priupitaš: Hoćeš li se boriti ili pustiti stvari da se događaju tako kako se događaju. A onda podigneš glavu i kažeš sebi: Drugog puta nema.
Ovo malo života nije ti dano da se skrivaš, zaklanjaš i bježiš. Već da živiš.
Navikni se, da će, kako idu godine, rasti i tvoje suze, razočaranja i povrede. Navikni se da će se množiti tvoje odluke da odustaneš što više budeš doživljavao besmislenost nekih stvari i zlobu nekih ljudi. Ali, nemoj u međuvremenu prestati živjeti, nemoj prestati sanjati, vjerovati da ipak može biti bolje.
Kada ti dođe najteže ne zaboravi pogledati gore i podsjetiti sebe da je to život, da drugoga nemaš i da će na kraju sve opet biti onako kako treba biti.
Ispočetka živiš.
