Težak je onaj teret anksioznosti. Brineš i brineš. A znaš da nemaš ništa od toga. I opet brineš. I sve ti je problem. I svugdje je problem. I gdje god se okreneš ne možeš naći razloga da se smiriš. Uspokojiš. Odmoriš. A težak je i teret depresije. Ni do čega ti nije stalo. Kao da ti je nestalo snage. Nestalo volje. Nestalo prilika. Svega je nestalo. Jer si odustao od sebe. Od želje da se boriš za ono za što si se nekoć borio. Odustao si od života.

Težak je teret samoće. Izdaje. Povreda. Razočaranja. Umora. I koliko je samo tih tereta na plećima malog čovjeka. Svakog dana. Svake večeri. A onda se čudiš njegovu ponašanju. Čudiš se kada napravi nešto ludo i kada mu nije ni do čega. Kada bi se najradije zakopao u neku rupu iz koje ne bi izlazio. Nemoj ga osuđivati. Pokušaj ga razumjeti. Nikada ne znaš koji je sljedeći teret koji ćeš ti nositi. I kako će ti biti. Zato uvijek budi nečija podrška. To je najmanje što možeš biti.