Ponekad ti treba samo vrijeme tišine. Malo mira. Da gledaš u nekom praznom pravcu i da te nitko ništa ne pita. Da se rane slegnu i ljudi odu. Da malo vidiš kojim putem ide tvoj život? Umore te ljudi koji ti stalno govore „možeš ti to“.
Još više oni koji stalno pokazuju neke sumnje u tebe. Ne trebaš ti danas napraviti neko čudo u životu. Samo sačuvaj ono malo nade što nosiš iz svojih davnih dana.
Jednog ćeš dana shvatiti da sva „moranja“ nisu bila „moranja“.
Da se nije moralo. i da su neki strahovi bili samo naučeni obrasci koje si mogao mijenjati.
Kad odu ljudi kojima si sve dao, pitat ćeš se zašto ništa nije ostalo. Zapamti jednu stvar – ne nalijevaj u tuđe posude da se prelijeva, a da u svoju nisi ništa ulio!
Onaj nijemi krik duše nećeš moći zaustaviti. Trebaš malo tišine da duša sebi dođe i da nađeš svoju luku mira. To nema veze sa sudbinom, već tvojim izborom.
