Uvijek misliš da neke stvari ne možeš izdržati, a onda izdržiš. I izdržiš još mnogo gore. Iz dana u dan. I tako shvatiš da mnoge stvari ne biraš, niti te itko pita što ćeš. Dođeš samo u pat poziciju da ih podneseš.

I s vremenom dođeš do trenutka kada se priupitaš: Hoćeš li se boriti ili pustiti stvari da se događaju tako kako se događaju. A onda podigneš glavu i kažeš sebi: Drugog puta nema. Ovo malo života nije ti dano da se skrivaš, zaklanjaš i bježiš. Već da živiš.

Navikni se, da će, kako rastu godine, rasti i tvoje suze, razočarenja i povrede. Navikni se da će se množiti tvoje odluke da odustaneš što više budeš doživljavao besmislenost nekih stvari i zlobu nekih ljudi.

Ali nemoj u međuvremenu prestati živjeti, nemoj prestati sanjati, vjerovati da ipak može biti bolje. A kada ti dođe najteže ne zaboravi pogledati gore i podsjetiti sebe da je to život, da drugoga nemaš i da će na kraju sve opet biti onako kako treba da bude. I ispočetka živiš.