Nije to samo prevelik broj radnih sati. Tu je strah od osuđivanja i težnja za perfekcionizmom. Nemogućnost na nekoga osloniti se. Strah od nepoznatog. Pritisak od previše odgovornosti. Strah od puštanja kontrole. Tu je slomljeno srce i hrpa iluzija. Strah da ne razočaraš one koje voliš i još dosta toga.

Čini se samo kao umor.

Koliko si vremena šutio i držao u sebi stvari koje su trebale biti izrečene. Koliko si puta rekao dobro sam, a nisi bio dobro.

Onda je došla bol u prsima. Ukočena ramena. Probavni problemi.

Sada pomalo dolaziš  k sebi. Od svih udaraca koje si tijekom dana primio. Samo ih pusti! Ne zadržavaj ništa! Otpusti sve to i zagrli ono ranjeno dijete u sebi, jer treba mu i sutra dati šansu za novi početak.

Makar malo drugačiji!