U životu dođe onaj trenutak kada shvatiš da sve ono što si drugima nekoć opraštao, drugi ne bi ni upola tebi oprostili. I još bi ti dodatno zagorčali. Zabili nož u leđa. Tako je to kada među ljude ideš otvorena srca. I čiste duše. Opraštaš, zaboravljaš i ideš naprijed. A onda ti jednom dođe u glavu. Pa zašto bi to trpio? Zašto bi se povijao? Zašto bi dopuštao da te magarcem čine? Kad imaš svoje dostojanstvo. I svoj ponos.
U životu dođe onaj trenutak kada shvatiš da udarci koje ti je život zadao nisu zato što si bio loš. Već zato što si bio dobar. I predobar. I u svima gledao onu pozitivnu crtu. I jedno lice. A onda na svojoj koži iskusio da nisu svi kao ti. I da je više naličja nego lica. I da ljude boli briga što se s tobom događa. I koliko ti je teško. Zapamti jednu stvar. Ne ulazi u bitke koje ti nisu potrebne. Život će ti biti mirniji. I koliko toliko bolji.
Život počinje tek onda kada prestaneš ugađati drugima. Ali do toga treba doći. I ponekad prođe pola života dok shvatiš tu jednostavnu istinu. I pitaš se zašto je nisi razumio prije? Gubiš tako svoje snove jer se moraš prilagođavati tuđima, povrjeđuješ tako svoje osjećaje jer moraš paziti da ne bi na neki način povrijedio tuđe, gubiš svoj stav jer se ne smiješ suprotstaviti tuđem. A onda se na koncu pitaš zašto si nesretan?
Sam sebi odgovori zašto si nesretan. Začarani je to krug iz kojeg nema izlaza. Ma kome trebaš ugađati? Reci iskreno, tko tebi ugađa kad pogledaš na sve one brojne rane, ožiljke, razočarenja, uvrede koje si primio? Reci iskreno, ljutiš li se kada ljudi između tebe i sebe, izaberu sebe? Da, treba poštovati druge, ali treba poštivati i sebe. Treba ljubiti druge, ali treba ljubiti i sebe. Samo se sjeti one rečenice: “Ljubi bližnjega kao što ljubiš sebe.” I sve će ti biti jasno.
Postoje tako neke osobe s kojima ste nekoć nerazdvojni bili. A sada se i ne poznajete. Osobe kojima ste nekoć davali najljepše trenutke. Energiju. Mladost. Ali i oni vama. A sada se eto jedva pozdravite. Bez puno pitanja. Koliko nas puta život iznenadi. A koliko više iznenadimo sami sebe. Svojim nelogičnim izborima. Ponosom. Prkosom. Nečim u nama s čime smo davno trebali obračunati, a nismo.
Vrijeme uvijek promijeni ljude. Ohladi ih. Očvrsne. Prvo budeš otvoren svakome. Potom nekome. A na kraju nikome. Kada iz rane u ranu tražiš način da preživiš novi dan. Da smanjiš bol od odlazaka nekih ljudi iz tvoga života. Primijetiš prvo da ne žele više provoditi vrijeme s tobom. Nazvati te. I uvijek je tu neki izgovor da ne budu tu. Postoje tako neke osobe s kojima smo nekoć nerazdvojni bili. A sada se i ne poznajemo. To je život.
Život počinje kada sa sebe obrišeš prašinu svih poraza koji su ostali na tebi. Nemoj više čekati! Koliko je već prošlo godina od kada si rekao: “Od sutra ću drugačije. Promijenit ću se.” A ništa se nije dogodilo. I neće ako nešto ne poduzmeš. Nema potrebe da jučerašnje nemire nosiš i danas sa sobom. Ostavi ih negdje, kao što ostavljaš otpatke na predviđena mjesta. I pođi dalje. Pođi daleko od njih. I uzmi jedan dan samo za sebe. Da duša prodiše ispočetka.
Svako jutro počni dostojanstveno. S rukom na srcu potraži gdje su oni koje voliš i što je ono što pali plamen u tebi. Najbolje godine počinju kad sebe počneš tretirati s poštovanjem. Nije to nikakva filozofija. To je jednostavan život kojeg već odavno želiš. Izmami danas nekom osmijeh na licu i vidjet ćeš kako se pojačava svjetlost sunca. I živi kao da ti je ovo prvi dan života! Neće ovo biti još jedan običan dan. Svaki je dan poseban kad se pokaže malo dobre volje i puno srca.
