Ponekad ti treba samo vrijeme tišine. Malo mira. Da gledaš u nekom praznom pravcu i da te nitko ništa ne pita. Da se rane slegnu. Da ljudi odu. Da malo vidiš kojim putem ide tvoj život? Umore te ljudi koji ti samo govore „možeš ti to“. Ali, još više oni koji stalno pokazuju neke sumnje u tebe. Ne trebaš ti danas napraviti neko čudo u životu. Samo sačuvaj ono malo nade što nosiš iz svojih davnih dana. I dosta je.

Jednog ćeš dana shvatiti da sva „moranja“ nisu bila „moranja“. I da se nije moralo.

Da su neki strahovi bili samo naučeni obrasci koje si mogao mijenjati. A kad odu ljudi kojima si sve dao, pitat ćeš se zašto ništa nije ostalo. Zapamti jednu stvar. Ne nalijevaj u tuđe posude da se prelijeva, a da u svoju nisi ništa ulio! Onaj nijemi krik duše nećeš moći zaustaviti. Trebaš malo tišine da duša sebi dođe. Da nađeš svoju luku mira.

To nema veze sa sudbinom. Već tvojim izborom.