Tako nam malo treba za Radost. To srce i ta duša. Umjerenost u svemu i duboko proživljavanje. Ući u sredinu, u srce stvari.
Pa onda ti sve ovo što te tišti, postane beznačajno.
Što onda što si potrošio vrijeme na pogrešne ljude i pogrešna stanja? Naučili su te puno više nego i jedan s kojim si bio u Ljubavi.
Ljudsko je biće znatiželjno. Želi znati kako izgledaju suprotnosti. Tek onda cijeni prave stvari.
Neka tamo, u duhu odluka je baš takva. Da bi stvarno cijenio milovanje, mora ti netko opaliti pljusku. Da bi cijenio blagostanje, moraš okusiti siromaštvo…
Čak i kad ostanu rane od loših stanja i ljudi, ljudsko biće se zna iscijeliti i ljubiti i podržavati ono što je dobro.
Takvi smo mi ljudi. Zahvalnost najbolje naučimo kroz nezahvalnost, bahatost, okrutnost i vlastiti ego…
Ako naučimo, sjajni smo. Ako ne, onda smo propali…
Za istinsku, duboku Radost treba tako malo.
Samo odškrinuti vrata svojeg srca i svoje duše.
