Nisu svi narcisi ili empate, ali definitivno svi imamo neke elemente i jednog i drugog modela. Kod sebe same sam prepoznala elemente i narcisoidnosti i nezdrave empatičnosti ili bolje rečeno, “filma žrtve”.

I zaključila jedno: sve je to s*anje. Izgovori. Izgovori iz nekog očaja ili nedostatnosti. Izgovori da ne sredimo stvari u sebi, jer je to teško, dugotrajno i nitko nas neće pohvaliti.

Sve se to svodi na nezdravi ego, komplekse, traume, licemjernost, laž, želju za fantastičnosti, fenomenalnosti, posebnosti, dokazivanja i pokazivanja drugima zbog hvale, potvrde ili neobične gladi za tuđim životima…

Zvuči okrutno, ali to je naša stvarnost i uopće nije strašna. Možda jadna, ali nema tu horora, kakvim se na to općenito gleda.

Dakle, prtljanje i savjetovanje nekih ljudi koji su u toksičnim odnosima je unaprijed izgubljena bitka. Ako te baš netko od njih pita za mišljenje pa ti je volja odgovoriti, ajde, u redu, ali i s time pažljivo.

Mi svi govorimo mišljenja iz svojih iskustava ili smo nešto napamet naučili…

Kako onda donijeti pametnu odluku koju izjavu dati?

Nemam pojma…

Znam da ne želim stati ni na jednu stranu, jer su to dvije strane istog novčića. Ne spajaju se ljudi bez veze ili samo zato što imaju iste vrline. Ljudi se spajaju jer imaju iste ili slične poremećaje. Možda će jedan to pokazivati na svakom svom koraku, dok će drugi to skrivati kao zmija noge, ali u konačnici, to je ista stvar. Tako da tu nema govora o stranama.

Mi smo sretni kad si nađemo slične. Možemo biti jako nesretni kad smo u komunikaciji s nekim tko je jako različit od nas.

Iskustvo i prikupljanje onih prijeko potrebnih mrvica mudrosti uči nas da se odmaknemo od jako različitih. U smislu da se ne raspravljamo s njima, ne utrkujemo, ne dokazujemo, ne svađamo i na kraju da svaku izazvanu emociju što brže odradimo.

Sve je to nepotrebno i bez dobrih plodova.

U svemu tome treba postaviti svoje granice i jasno ih pokazati i niti u ludilu ne dozvoliti da ih netko bezobrazno prelazi.