Poželjet ćeš odustati. Mnogo puta. Od ovoga i onoga. Nekada od svega. Svih. Jer misliš da nemaš snage. Zbog toga što si osjetio da je svijet bezobrazno nepravedan. Najviše stoga jer si vidio prijatelje koji su odlazili kada je zagustilo. Pričekaj malo. Ne ide se na početku bitke. Znaš li koliko si svojih teških dana preživio? Sve. Zbrajao si rane, gledao u ožiljke, ali si nastavio ići dalje. Jer je u tebi bilo nešto vjere koja ti je davala snagu.

Zapamti, ne računaju se toliko veliki koraci, koliko oni mali. Oni su bitni. Oni su odlučujući. Oni koji činiš sa kamenom u dnu cipele. Oni koje si napravio kad je sve u tebi govorilo da nećeš uspjeti i da nema smisla. Pronađe čovjek smisao kada ga hoće, ne kada ga vidi. Pronađe ga u bilo čemu. Bilo kome. Onda mu je sve jasno. Snaga se skuplja u tišini. Kad svi misle da si odustao. Onda se vratiš. Snažniji nego ikada.